Necuveno - Blues

Blues je kako sam nekad davno cuo muzika koju pravi dobar covek kad se oseca lose. To mi je tad zvucalo kao dobra definicija, no danas mi zvuci samo kao tlapnja. Mozda je i sva muzika koja se danas pravi neka vrsta tlapnje na nivou forme i bluesa na nivou sadrzaja... Mozda sam u krivu... Mozda i nisam.
Moj novi bend ili bolje receno nas novi bend je posle 5(pet) proba otisao u studio da snimi novonastale pesme uzivo, a snimismo i dve iz starog opusa mog prethodnog benda 16x8x23x.
Pesme mozete preuzeti preko sledecih linkova

Na, evo ti pesma bejbe

Ti spavas(spanska serija)

Tri boje: crno zuto plavo belo

Naslov

Nadam se da cete uzivati. I nedajte se prevariti - Necuveno ne svira blues, bar ne jos uvek.

Stadium Arcadium

Savrsena POP forma?
Savrsene POP pesme danas pravi moj omiljeni ROCK band.
To bi otprilike moglo i da bude sve samo kad to danas ne bi trajalo vec 15 godina. Tacnije - od albuma "Blood Sugar Sex Magik" na ovamo RHCP isporucuju ploce unapred osudjene na uspeh iako to mozda ne izgleda u svakom trenutku tako. Za "Blood Sugar.." je neko na jednom mestu napisao "...da je to privatni "best of" album popularne muzike uopste, na nacin na koji popularnu muziku vide i interpretiraju cetvorica momaka iz Kalifornije..." ali isto to je i "One Hot Minute" koji vecina kriticara i veci deo publike nije najbolje prepoznao, sto vec nije bio problem sa multiplatinastim albumima "Californication" i"By The Way" koje danas u svojim kolekcijama poseduju i hiperaktivne bake i deke. RHCP su sa poslednjih 5 albuma prosli put od omiljenog benda americke koledz populacije i muzickih posvecenika worldwide, do svacijeg omiljenog benda. Nije daleko od istine da bi u Beogradu Marakanu mogli da napune jedino CeCa i RHCP, i da bi kao i u slucaju Cece i Prodigy-ja u Pioniru 1995. koji su isti napunili u razmaku od samo nedelju dana polovina publike bila ista. I nije to nista strasno, niti tragicno, niti svojstveno samo nama. Nije ni sramota, nije nista od onog sto bi mogao da pomisli citalac ovog bloga.
To je cinjenica kao i cinjenica da i na EXIT i u Gucu idu isti ljudi, da oni koji gledaju B92 gledaju i Pink, da oni koji slusaju Depeche Mode vole da gvirnu sta se to prikazuje na grand paradi i sta ima u "Skandalu", kako izgleda i oblaci se Seka Aleksic, etc, etc... Tako je manje - vise svuda u svetu; danas Dolly Parton, sutra Metallica, danas ovaj-sutra onaj. Tako je to u svakoj zemlji seljaka, ne samo na brdovitom Balkanu.
Kljucna rec je OMILJENI, OMILJENA, OMILJENO.
Omiljena pesma, omiljeno mesto, omiljeni izvodjac.
Neki ljudi su rodjeni da budu omiljeni i slobodno ih volite, nije sramota.
* * *
Ah, da. Da ne zaboravim-album je odlican, za svaku preporuku. RHCP su prerasli zanr, prerasli sami sebe, a definitivno i ocenjivanje. Jednostavno ih volite ili ne volite. Budite iskreni, bar jednom.

Heroj

Obecao sam prijateljima da cu napisati nesto o koncertu Lou Reeda. Obecao sam da ce to biti vrlo brzo. Obecao sam takodje da cu uopste nesto pisati na blogu, a onda nisam napisao nista tri meseca. No ovo nije prica o meni, ovo je prica o Heroju.
Lou Reed je heroj za mnoge koji vole da sa nekom vrstom empatije posmatraju zivote i umetnicke opuse ljudi cija umetnicka dela vole, misle da razumeju i na nekom nivou(gotovo uvek nebitno na kom) prepoznaju nesto svoje u njima/njemu(delima/umetniku). Lou Reed je heroj koji i sa sezdeset tri (ne)stvarno prozivljene godine postuje svoj umetnicki kredo. Lou je covek koji ponovo ispisuje Po-ovog "Gavrana". Reed je covek koji pljuje na cirkus koji je pratio "Factory".
L.R. je covek koji dodje u Beograd prvi put posle bezmalo cetrdeset godina umetnickog delovanja i svira ono sto mu se u tom trenutku svira ili vec ono sto misli i oseca da treba. Jednom je rekao da nije r'n'r zvezda, da je samo pisac koji svira i pravi svoje stvari - muziku Lou Reeda sa recima Lou Reeda. Dakle jednom recju-trubadur; naravno ne dubrovacki vec onakav kakve je Amerikana znala da iznedri u dvadesetom veku - negde na nivou Johnny Casha, Leonarda Cohena i Boba Dylana, a rame uz rame sa Nick Cave-om(Amerikana ne podrazumeva pripadnost americkoj naciji, rec je o periodu i imperijalnom uticaju op.a.),Tom Waits-om i svim velicanstvenim promasajima i uspesima Iggy Pop-a. Na momente teatralniji od pomenutih a cesto bucniji, direktniji i jednostavniji.
Heroj.
A svaka prica se kao i ona u filmu Zeng Yimo-a "Heroj" moze ispricati u 90 minuta (dobrog filma ili koncerta), ili u tri do pet minuta neke rock pesme, u par meseci neke ljubavne veze, te naravno i u par recenica nekog teksta(recimo na blogu); problem je sto bi mi uvek vise i da ono sto nam prija neprestano traje.
Heroj zna da ne treba tako.
Heroj tezi nekom visem cilju.
Zato je Heroj kao i Kralj na kraju uvek sam.

King Kong

Piter Dzekson je napravio novi monumentalni film, a mi smo momentalno pohitali u bioskope. Iako se maglovito secam cak i onih najpoznatijih scena iz originala (napravljenog pre vise od sedam decenija, tacnije 1933.), a iz rimejka iz sedamdesetih se osim Dzesike Lang ne secam nicega; imao sam veliku zelju da pogledam najnoviju verziju. King Kong je definitivno jedan od onih pop-kulturnih fenomena koji su preko noci postali opste mesto, pa se cesto i rabe, citiraju, parodiraju i paradiraju i u drugim medijima, ne samo u filmskom. Piter Dzekson je od malog filmadzije, autora opskurnih filmova poput Bad Taste-a prerastao u respektabilnog reditelja iz formacije razbijaca blagajni i upravo ta pozicija mu je osigurala mogucnost da za 207 miliona dolara napravi trosatnu(!) geek ekstravagancu. Dzeksonov King Kong je upravo to - film koji je, ljubitelj originala zbog kojeg je po sopstvenom priznanju i poceo da se bavi rezijom, napravio sebi za ce(i)f ne bi li ispunio svoj decacki san. I to je legitimna zelja. Kamo srece da se vise filmova rade sa toliko ljubavi, mada cu svakako prestati da mu verujem ako posle "Gospodara.." i "King Kong"-a to bude nastavio da govori i za svaki sledeci film. Medjutim, sve receno i nije vazno kad pred sobom konacno imamo "the film", a film kao i "Gospodar prstenova" uostalom, ima gomilu genijalnih momenata i gomilu scena koje je autor snimio samo iz poriva da ih snimi iako nisu uopste morale da budu u filmu. Tu narocito mislim na scene sa ogromnim crvima, insektima i slepim misevima bez kojih bi film jednako dobro funkcionisao.



No to onda verovatno ne bi bio Dzeksonov film. Narocito zanimljivo mi je bilo nadmetanje sa Spilbergovim dinosaurusima u delu filma koji se desava na Ostrvu Lobanja, kao i scena borbe izmedju T-Rexa (tacnije T-Rexova) i King Konga, koja mi deluje kao pokusaj samara Tarantinovoj sekvenci borbe izmedju Mlade i Crazy 88. Na srecu Dzekson nije ni Tarantino ni Spilberg, pa smo dobili odlicnog King Konga, mada meni ostaje utisak da bi film bio jos bolji da nije ni pokusavao da se takmici sa pomenutom dvojicom. Kako god da sam vam zvucao film je bolji od druga dva dela "Gospodara prstenova" i niposto ga ne treba propustiti. I, da - jedva cekam novi Tarantinov film jer njegova pretencioznost i intertekstualnost su ipak blizi mom poimanju vrhunske filmske zabave.

koncePt

Veceras sam bio na koncertu Laibacha u SKC-u. Nekako volim da gledam svirke u ovom prostoru mada mnogi pljuju ambijent i akustiku ove sale. O tome kao i o mnogim drugim stvarima vezanim za SKC bi se moglo nasiroko i nadugacko razglabati ali mi to ovaj put nije namera. Namera mi je, naime, da vam ispricam kako mi je super onaj hol ispred velike sale u kojem se vec dvadesetak godina drze razne "kafanaKafe varijante", u kojem se odrzavaju izlozbe i dogadjaji razne vrste. E, taj hol ima smisla samo kada je pun, a to znaci samo onda kada se u velikoj sali odigrava nekakav koncert ili dogadjaj prve vrste. Laibach u Bgd-u je dogadjaj prve vrste jer Laibach ne funkcionishe samo na nivou koncerta vec na nivou koncepta. Na Laibach ne dolaze ljudi samo zbog muzike, mada je ona svakako veoma vazna. Na Laibach dolaze ljudi kojima je stalo do vizualije gotovo jednako kao i do muzike koju Laibach izvodi. Na Laibach dolaze ljudi koji cuvaju karte sa koncerta i koji karte i plakate komentarisu. Na Laibach dolazi fini neki svet. I na kraju ono sto htedoh reci na pocetku - lepo je kad taj hol napune ljudi koje nesto interesuje a ne ekipa koja je dosla da se "uradi" na nekom tupstups dogadjaju koji promovise nekakve cigarete u prostoru koji je nekad nesto znacio. Bolje dakle nekad nego nikad, ili jos bolje - bolje ikad nego nekad.

Frankly, my dear...

Kad se vec prisecam filma u komsiluku zgodno prevedenog kao "Zameo ih vjetar" mislim da je "gore navedena" (divne li socrealisticke fraze) recenica bolja za ilustraciju mog odnosa prema mom danasnjem raspolozenju:
"Frankly, my dear, I don't give a damn."

1. decembar

Sinoc sam sanjao nesto mnogo gadno i ceo mi je dan protekao pod utiskom sna. Odavno mi se nije desilo da mi se ono sto sam sanjao tako jako urezalo u memoriju... Pomislio sam u prvi mah da je san bio intenzivan zbog obaveza kojima sam pritisnut i zbog kojih je trebalo da ustanem ranije danas, a onda sam odbacio takvu pomisao jerbo je san licio na hiperbolisane price koje su sastavni deo mog zivota samo nisu tako crne ili ih ja bar ne dozivljavam tako...
Da ne duljim, kisha i vreme koje bi se moglo svakako nazvati samo ne lepim su samo pojacali osecaj nelagode... Obaveze sam otaljao, crne misli odagnao, ali osecaj je ostao...
Onda sam iskljucio mobilni telefon i odspavao popodne, ustao, gledao pobedu Zvezde, radovao se ali osecaj je ostao...
Eh, da, citao sam i knjigu, chatovao, iscitavao blogove, prosetao se, ali je osecaj ostao... Mozda bi bilo najbolje da odspavam...
Mozda ovaj novi san bude lepsi, a ja sutra orniji, veseliji, odmorniji...
Mozda bude i lepsi dan...
Jer sto rece Skarlet O'Hara (ili to bese Ret Batler): "Sutra je novi dan!"

spremanje zimnice

Sajam knjiga je prosao, a sa njim i najznacajniji deo mog spremanja zimnice. Svakako, moja zimnica se unekoliko razlikuje od one koju pripremaju drugi "domacini" i svodi se na kupovinu, narezivanje, prebacivanje na hard disk i sve druge oblike "dovlacenja", pozajmljivanja i razmene HRANE ZA GLAVU. Jer zime su ovde duge i hladne i nisu bas uvek izdasne u kulturnoj ponudi, a istu je cak i kada je ima na pretek tesko bas uvek i u potpunosti ispratiti, sto zbog materijalnih uslova, a cesce i zbog nepoklapanja termina, mogucnosti i trenutnih potreba. E, bas tu u nekoj od varijanti oskudice(vremenske ili materijalne, nebitno) na scenu stupa "zimnica" i ako je brizljivo pripremljena uvek ima nesto neocekivano da ponudi. Zato ako niste, kupite ili nabavite poneku knjigu, audio CD ili DvD/DivX/VHS iako mozda trenutno i nemate vremena da ih procitate/preslusate/pogledate jer trenutak za konzumiranje ce svakako nastupiti. Dolazi zima, duga i hladna(ili to bese "dolazi Sima i strasno je gladan.."?)...