Krivo ogledalo

Zashto je covek proklet? Kad nemas nesrecan si shto nemas, kad imas vec nadjes razlog za nesrecu. Covek prosto voli da bude nesrecan. Iako u stvari i nema razloga da bude nesrecan oseca se mizerno. Kad udjem u atelje da ugasim zaboravljeno svetlo u toaletu i vidim choveka koji spava na spojenim sedalima od troseda i ima blazeni izraz na licu samo zbog toga sto nocas ima krov nad glavom i spava snom pravednika, zapitam se sta mi to od zivota trazimo.
Zivim na pola puta izmedju Beograda i Novog Sada. Ko ne zna to su dva najveca grada u Srbiji i Crnoj Gori. I evo, recimo, mog "neresivog" problema: predamnom je naporna nedelja - dobio sam karte za tri projekcije u petak i isto toliko za ponedeljak, za filmove sa Sinemanije koji se za vreme beogradske filmske smotre emituju u Novom Sadu; hocu u subotu na sajam knjiga u BG, a imam kupljene karte i za neke nedeljne projekcije u Sava Centru(takodje u BGu), u sredu idem na koncert Massima za koji sam takodje dobio karte, a u cetvrtak idem na premijeru "Ivkove slave" opet u Sava Centar. Pritom sam karte za Massima i "Ivkovu slavu" dobio jer sam na neki nacin bio umesan u rad na tim "projektima" a za Sinemaniju u NSu sam dobio na "lepe oci" jedino sam pazario karte za nedelju u SC-u i ne znam kako da postignem sve to uz varijantu da svakodnevno nesto i ozbiljno radim. Dakle, nesrecan sam jer ne mogu da stignem da "overim" sve na shta su me pozvali (ili na shta sam se sam pozvao), a nisam srecan shto su me se uopshte setili i ljubazno mi poturili karte pod nos. Naravno da ne moram da odem na sve moguce i nemoguce projekcije i koncerte, mogu i ja da nekog usrecim i prosledim karte. Ali ja bi ljudi to sve pogledao i ne samo to - nego da sam lepo polozio vozacki(za koji sam uredno izvozao sve casove jos pre dve godine) ja bi i mogao fizicki da postignem da budem na svim tim mestima! Problem cu lako resiti tako sto necu otici na ono na sta ne mogu da stignem, a karte cu ustupiti nekom drugom ko ce se istim iskreno obradovati i kome ce to mozda nesto znaciti. Nije to vazno, hocu da kazem da je vazno da sam ja u jednom trenutku pomislio da imam problem. Imam problem jer mi se mnogo toga nudi! Ma bezi bre budalo, idi isprobaj da spavas u ateljeu na podu na spojenim taburicima ili podmetacima za sedenje i nauci da ti je casa dopola puna, a ne poluprazna; cela a ne polupana. I uzivaj u tome.

o poklanjanju

Ja mnogo volim poklone. Volim da poklanjam ljudima stvari, a gotovo jednako volim kada dobijem poklon. Smatram da je kod samog cina poklanjanja bitno pogoditi sta bi osobu kojoj poklanjate najvise obradovalo kako bi poklon imao smisla. Mada su i besmisleni pokloni sigurno jednako zabavni kao i oni pazljivo smisljeni. Kad malo bolje razmislim najvise i volim poklone za koje se odlucujem u trenutku zahvaljujuci trenutnoj asocijaciji na odredjenu osobu. Takodje smatram da su dobri pokloni i oni kada osobi kojoj poklanjate date nesto do cega je vama na ovaj ili onaj nacin stalo, nesto sto se sami napravili, a svakako nesto sto bi voleli da ta osoba ima. Velicina i vrednost poklona su POTPUNO efemerni. Ima ljudi koji smatraju da je poklanjanje cin sebicnosti i da u stvari sluzi da bi se osoba koja poklanja bolje osecala od osobe koja poklone dobija. To je po meni jako glupa teza jer ako ne poklanjas nesto od srca onda bolje da ni ne poklanjas, a na osobi koja prima je da svojom eventualnom reakcijom pojaca ovaj i inace dobar osecaj(mislim na osecaj koji se javlja pri poklanjanju). Da ne duzim mislim da ti isti ljudi koji poklanjanje smatraju duboko sebicnim cinom isto misle i o ljubavi poistovecujuci osecaj zaljubljenosti sa posesivnoscu. Takvi ljudi verovatno imaju citav niz emocionalnih problema ali to bas i nije tema za ovaj blog.
Na razmisljanje o poklonima me je naveo - naravno - poklon. Od porodicnog prijatelja sam dobio 12 ozbiljnih, kapitalnih monografija. Obradovao sam se ali sam istovremeno bio i veoma tuzan; obradovao sam se poklonu, a tuzan sam bio kad sam shvatio u kakvom je stanju taj covek. Naime, on vec dugo boluje od Parkinsonove bolesti i zalosno je sto mu je um i dalje tako britak a telo ne moze da isprati mozdane aktivnosti. Sto znaci da covek vec duze vreme ne radi ono u cemu je bio dobar. A bio je ozbiljan naucnik i josh bolji slikar. Poklonio mi je knjige verovatno smatrajuci da ce meni koristiti, i tim cinom je osim toga sto je pokazao koliko je velik covek probudio u meni potrebu da na neki nacin odgovorim tako sto cu se angazovati na nekoj novoj kreaciji. Da pojednostavim, prelistavanje ovih knjiga, podsecanje na poznato i otkrivanje propustenog i nepoznatog su probudili u meni zelju da napravim par novih slika. I zato iako ne citate ovaj blog - hvala Vam Chika Misho!

Da Vincijev kod ili Brdo koje govori...

Misterija. Avantura. Histerija...
Sinoc sam procitao "Da Vincijev kod" Dena Brauna i kada sam sklopio korice imao sam flashback na vreme kada sam sa deset godina citao Konana Dojla i Agatu Kristi, gutao stripove sa raznoraznim misterijama, gledao serije o "Brdu koje govori", dr.Dzekilu i gospodinu Hajdu, Dzeku Trboseku, filmove o Indiju, Alenu Kvotermenu... Vreme kada se u ozbiljnim magazinima za muskarce, kakav je bio Start na primer, razglabalo o komicarskom talentu Edija Marfija(Mocarta komedije) i nekim drugim stvarima koje su zaokupljale mastu prosecnog Jugoslovena. Kako se ni tada nisam osecao prosecnim citao sam novine za odrasle ne bih li saznao vise nego sto je to bilo moguce iz casopisa priredjivanih za moj uzrast, a tadasnje "ozbiljne" novine nisu pisale samo o hladnom ratu i ratovima na bliskom istoku.
Hocu da kazem da su me glavolomke iz pomenute knjige podsetile na detinjstvo i na to da cu biti siguran da je ovde gde zivim sve u redu kada se ljudi sa ovih terena opet budu bavili beskrajnim naklapanjima o svetskim bestselerima, letovanjima, zimovanjima i uopste nekim stvarima koje nemaju mnogo veze sa onim sto nam se desavalo proteklih godina. Mozda je i plasman na Svetsko prvenstvo u fudbalu korak ka normalnosti, skupljanju slicica za neki novi kaleidoskop nekih novih secanja na buducnost nekih novih klinaca.
Iako ne rekoh nista o knjizi preporucujem je za citanje svima koji vole kvalitetan triler, a sto je gotovo sigurno da u filmskoj adaptaciji koju priprema nesretni Ron Hauard nece dobiti...

gora lenjos' nego boles'

da, dragi moji - gora lenjos' nego boles'. Mrzelo me nesto da pisem prethodnih dana. Nije da nisam imao o cemu: htedoh rec, dve o the Prodigy - ju ali ne otidoh na koncert pa je sad nekako potpuno bezveze da postujem i ono sto sam nazvrljao dan, dva pre 'certa; htedoh o emocijama al' se postideh, htedoh o filmovim al' se zauzdah, ma kao sto rekoh na pocetku - gora lenjos'...