King Kong

Piter Dzekson je napravio novi monumentalni film, a mi smo momentalno pohitali u bioskope. Iako se maglovito secam cak i onih najpoznatijih scena iz originala (napravljenog pre vise od sedam decenija, tacnije 1933.), a iz rimejka iz sedamdesetih se osim Dzesike Lang ne secam nicega; imao sam veliku zelju da pogledam najnoviju verziju. King Kong je definitivno jedan od onih pop-kulturnih fenomena koji su preko noci postali opste mesto, pa se cesto i rabe, citiraju, parodiraju i paradiraju i u drugim medijima, ne samo u filmskom. Piter Dzekson je od malog filmadzije, autora opskurnih filmova poput Bad Taste-a prerastao u respektabilnog reditelja iz formacije razbijaca blagajni i upravo ta pozicija mu je osigurala mogucnost da za 207 miliona dolara napravi trosatnu(!) geek ekstravagancu. Dzeksonov King Kong je upravo to - film koji je, ljubitelj originala zbog kojeg je po sopstvenom priznanju i poceo da se bavi rezijom, napravio sebi za ce(i)f ne bi li ispunio svoj decacki san. I to je legitimna zelja. Kamo srece da se vise filmova rade sa toliko ljubavi, mada cu svakako prestati da mu verujem ako posle "Gospodara.." i "King Kong"-a to bude nastavio da govori i za svaki sledeci film. Medjutim, sve receno i nije vazno kad pred sobom konacno imamo "the film", a film kao i "Gospodar prstenova" uostalom, ima gomilu genijalnih momenata i gomilu scena koje je autor snimio samo iz poriva da ih snimi iako nisu uopste morale da budu u filmu. Tu narocito mislim na scene sa ogromnim crvima, insektima i slepim misevima bez kojih bi film jednako dobro funkcionisao.



No to onda verovatno ne bi bio Dzeksonov film. Narocito zanimljivo mi je bilo nadmetanje sa Spilbergovim dinosaurusima u delu filma koji se desava na Ostrvu Lobanja, kao i scena borbe izmedju T-Rexa (tacnije T-Rexova) i King Konga, koja mi deluje kao pokusaj samara Tarantinovoj sekvenci borbe izmedju Mlade i Crazy 88. Na srecu Dzekson nije ni Tarantino ni Spilberg, pa smo dobili odlicnog King Konga, mada meni ostaje utisak da bi film bio jos bolji da nije ni pokusavao da se takmici sa pomenutom dvojicom. Kako god da sam vam zvucao film je bolji od druga dva dela "Gospodara prstenova" i niposto ga ne treba propustiti. I, da - jedva cekam novi Tarantinov film jer njegova pretencioznost i intertekstualnost su ipak blizi mom poimanju vrhunske filmske zabave.

koncePt

Veceras sam bio na koncertu Laibacha u SKC-u. Nekako volim da gledam svirke u ovom prostoru mada mnogi pljuju ambijent i akustiku ove sale. O tome kao i o mnogim drugim stvarima vezanim za SKC bi se moglo nasiroko i nadugacko razglabati ali mi to ovaj put nije namera. Namera mi je, naime, da vam ispricam kako mi je super onaj hol ispred velike sale u kojem se vec dvadesetak godina drze razne "kafanaKafe varijante", u kojem se odrzavaju izlozbe i dogadjaji razne vrste. E, taj hol ima smisla samo kada je pun, a to znaci samo onda kada se u velikoj sali odigrava nekakav koncert ili dogadjaj prve vrste. Laibach u Bgd-u je dogadjaj prve vrste jer Laibach ne funkcionishe samo na nivou koncerta vec na nivou koncepta. Na Laibach ne dolaze ljudi samo zbog muzike, mada je ona svakako veoma vazna. Na Laibach dolaze ljudi kojima je stalo do vizualije gotovo jednako kao i do muzike koju Laibach izvodi. Na Laibach dolaze ljudi koji cuvaju karte sa koncerta i koji karte i plakate komentarisu. Na Laibach dolazi fini neki svet. I na kraju ono sto htedoh reci na pocetku - lepo je kad taj hol napune ljudi koje nesto interesuje a ne ekipa koja je dosla da se "uradi" na nekom tupstups dogadjaju koji promovise nekakve cigarete u prostoru koji je nekad nesto znacio. Bolje dakle nekad nego nikad, ili jos bolje - bolje ikad nego nekad.

Frankly, my dear...

Kad se vec prisecam filma u komsiluku zgodno prevedenog kao "Zameo ih vjetar" mislim da je "gore navedena" (divne li socrealisticke fraze) recenica bolja za ilustraciju mog odnosa prema mom danasnjem raspolozenju:
"Frankly, my dear, I don't give a damn."

1. decembar

Sinoc sam sanjao nesto mnogo gadno i ceo mi je dan protekao pod utiskom sna. Odavno mi se nije desilo da mi se ono sto sam sanjao tako jako urezalo u memoriju... Pomislio sam u prvi mah da je san bio intenzivan zbog obaveza kojima sam pritisnut i zbog kojih je trebalo da ustanem ranije danas, a onda sam odbacio takvu pomisao jerbo je san licio na hiperbolisane price koje su sastavni deo mog zivota samo nisu tako crne ili ih ja bar ne dozivljavam tako...
Da ne duljim, kisha i vreme koje bi se moglo svakako nazvati samo ne lepim su samo pojacali osecaj nelagode... Obaveze sam otaljao, crne misli odagnao, ali osecaj je ostao...
Onda sam iskljucio mobilni telefon i odspavao popodne, ustao, gledao pobedu Zvezde, radovao se ali osecaj je ostao...
Eh, da, citao sam i knjigu, chatovao, iscitavao blogove, prosetao se, ali je osecaj ostao... Mozda bi bilo najbolje da odspavam...
Mozda ovaj novi san bude lepsi, a ja sutra orniji, veseliji, odmorniji...
Mozda bude i lepsi dan...
Jer sto rece Skarlet O'Hara (ili to bese Ret Batler): "Sutra je novi dan!"