moogachaka

Necuveno - Blues

2006-06-05T14:31:00.000-07:00

Blues je kako sam nekad davno cuo muzika koju pravi dobar covek kad se oseca lose. To mi je tad zvucalo kao dobra definicija, no danas mi zvuci samo kao tlapnja. Mozda je i sva muzika koja se danas pravi neka vrsta tlapnje na nivou forme i bluesa na nivou sadrzaja... Mozda sam u krivu... Mozda i nisam.
Moj novi bend ili bolje receno nas novi bend je posle 5(pet) proba otisao u studio da snimi novonastale pesme uzivo, a snimismo i dve iz starog opusa mog prethodnog benda 16x8x23x.
Pesme mozete preuzeti preko sledecih linkova

Na, evo ti pesma bejbe

Ti spavas(spanska serija)

Tri boje: crno zuto plavo belo

Naslov

Nadam se da cete uzivati. I nedajte se prevariti - Necuveno ne svira blues, bar ne jos uvek.

Stadium Arcadium

2006-05-21T02:48:00.000-07:00

Savrsena POP forma?
Savrsene POP pesme danas pravi moj omiljeni ROCK band.
To bi otprilike moglo i da bude sve samo kad to danas ne bi trajalo vec 15 godina. Tacnije - od albuma "Blood Sugar Sex Magik" na ovamo RHCP isporucuju ploce unapred osudjene na uspeh iako to mozda ne izgleda u svakom trenutku tako. Za "Blood Sugar.." je neko na jednom mestu napisao "...da je to privatni "best of" album popularne muzike uopste, na nacin na koji popularnu muziku vide i interpretiraju cetvorica momaka iz Kalifornije..." ali isto to je i "One Hot Minute" koji vecina kriticara i veci deo publike nije najbolje prepoznao, sto vec nije bio problem sa multiplatinastim albumima "Californication" i"By The Way" koje danas u svojim kolekcijama poseduju i hiperaktivne bake i deke. RHCP su sa poslednjih 5 albuma prosli put od omiljenog benda americke koledz populacije i muzickih posvecenika worldwide, do svacijeg omiljenog benda. Nije daleko od istine da bi u Beogradu Marakanu mogli da napune jedino CeCa i RHCP, i da bi kao i u slucaju Cece i Prodigy-ja u Pioniru 1995. koji su isti napunili u razmaku od samo nedelju dana polovina publike bila ista. I nije to nista strasno, niti tragicno, niti svojstveno samo nama. Nije ni sramota, nije nista od onog sto bi mogao da pomisli citalac ovog bloga.
To je cinjenica kao i cinjenica da i na EXIT i u Gucu idu isti ljudi, da oni koji gledaju B92 gledaju i Pink, da oni koji slusaju Depeche Mode vole da gvirnu sta se to prikazuje na grand paradi i sta ima u "Skandalu", kako izgleda i oblaci se Seka Aleksic, etc, etc... Tako je manje - vise svuda u svetu; danas Dolly Parton, sutra Metallica, danas ovaj-sutra onaj. Tako je to u svakoj zemlji seljaka, ne samo na brdovitom Balkanu.
Kljucna rec je OMILJENI, OMILJENA, OMILJENO.
Omiljena pesma, omiljeno mesto, omiljeni izvodjac.
Neki ljudi su rodjeni da budu omiljeni i slobodno ih volite, nije sramota.
* * *
Ah, da. Da ne zaboravim-album je odlican, za svaku preporuku. RHCP su prerasli zanr, prerasli sami sebe, a definitivno i ocenjivanje. Jednostavno ih volite ili ne volite. Budite iskreni, bar jednom.

Heroj

2006-04-18T16:18:00.000-07:00

Obecao sam prijateljima da cu napisati nesto o koncertu Lou Reeda. Obecao sam da ce to biti vrlo brzo. Obecao sam takodje da cu uopste nesto pisati na blogu, a onda nisam napisao nista tri meseca. No ovo nije prica o meni, ovo je prica o Heroju.
Lou Reed je heroj za mnoge koji vole da sa nekom vrstom empatije posmatraju zivote i umetnicke opuse ljudi cija umetnicka dela vole, misle da razumeju i na nekom nivou(gotovo uvek nebitno na kom) prepoznaju nesto svoje u njima/njemu(delima/umetniku). Lou Reed je heroj koji i sa sezdeset tri (ne)stvarno prozivljene godine postuje svoj umetnicki kredo. Lou je covek koji ponovo ispisuje Po-ovog "Gavrana". Reed je covek koji pljuje na cirkus koji je pratio "Factory".
L.R. je covek koji dodje u Beograd prvi put posle bezmalo cetrdeset godina umetnickog delovanja i svira ono sto mu se u tom trenutku svira ili vec ono sto misli i oseca da treba. Jednom je rekao da nije r'n'r zvezda, da je samo pisac koji svira i pravi svoje stvari - muziku Lou Reeda sa recima Lou Reeda. Dakle jednom recju-trubadur; naravno ne dubrovacki vec onakav kakve je Amerikana znala da iznedri u dvadesetom veku - negde na nivou Johnny Casha, Leonarda Cohena i Boba Dylana, a rame uz rame sa Nick Cave-om(Amerikana ne podrazumeva pripadnost americkoj naciji, rec je o periodu i imperijalnom uticaju op.a.),Tom Waits-om i svim velicanstvenim promasajima i uspesima Iggy Pop-a. Na momente teatralniji od pomenutih a cesto bucniji, direktniji i jednostavniji.
Heroj.
A svaka prica se kao i ona u filmu Zeng Yimo-a "Heroj" moze ispricati u 90 minuta (dobrog filma ili koncerta), ili u tri do pet minuta neke rock pesme, u par meseci neke ljubavne veze, te naravno i u par recenica nekog teksta(recimo na blogu); problem je sto bi mi uvek vise i da ono sto nam prija neprestano traje.
Heroj zna da ne treba tako.
Heroj tezi nekom visem cilju.
Zato je Heroj kao i Kralj na kraju uvek sam.

King Kong

2005-12-20T15:18:00.000-08:00

Piter Dzekson je napravio novi monumentalni film, a mi smo momentalno pohitali u bioskope. Iako se maglovito secam cak i onih najpoznatijih scena iz originala (napravljenog pre vise od sedam decenija, tacnije 1933.), a iz rimejka iz sedamdesetih se osim Dzesike Lang ne secam nicega; imao sam veliku zelju da pogledam najnoviju verziju. King Kong je definitivno jedan od onih pop-kulturnih fenomena koji su preko noci postali opste mesto, pa se cesto i rabe, citiraju, parodiraju i paradiraju i u drugim medijima, ne samo u filmskom. Piter Dzekson je od malog filmadzije, autora opskurnih filmova poput Bad Taste-a prerastao u respektabilnog reditelja iz formacije razbijaca blagajni i upravo ta pozicija mu je osigurala mogucnost da za 207 miliona dolara napravi trosatnu(!) geek ekstravagancu. Dzeksonov King Kong je upravo to - film koji je, ljubitelj originala zbog kojeg je po sopstvenom priznanju i poceo da se bavi rezijom, napravio sebi za ce(i)f ne bi li ispunio svoj decacki san. I to je legitimna zelja. Kamo srece da se vise filmova rade sa toliko ljubavi, mada cu svakako prestati da mu verujem ako posle "Gospodara.." i "King Kong"-a to bude nastavio da govori i za svaki sledeci film. Medjutim, sve receno i nije vazno kad pred sobom konacno imamo "the film", a film kao i "Gospodar prstenova" uostalom, ima gomilu genijalnih momenata i gomilu scena koje je autor snimio samo iz poriva da ih snimi iako nisu uopste morale da budu u filmu. Tu narocito mislim na scene sa ogromnim crvima, insektima i slepim misevima bez kojih bi film jednako dobro funkcionisao.

No to onda verovatno ne bi bio Dzeksonov film. Narocito zanimljivo mi je bilo nadmetanje sa Spilbergovim dinosaurusima u delu filma koji se desava na Ostrvu Lobanja, kao i scena borbe izmedju T-Rexa (tacnije T-Rexova) i King Konga, koja mi deluje kao pokusaj samara Tarantinovoj sekvenci borbe izmedju Mlade i Crazy 88. Na srecu Dzekson nije ni Tarantino ni Spilberg, pa smo dobili odlicnog King Konga, mada meni ostaje utisak da bi film bio jos bolji da nije ni pokusavao da se takmici sa pomenutom dvojicom. Kako god da sam vam zvucao film je bolji od druga dva dela "Gospodara prstenova" i niposto ga ne treba propustiti. I, da - jedva cekam novi Tarantinov film jer njegova pretencioznost i intertekstualnost su ipak blizi mom poimanju vrhunske filmske zabave.

koncePt

2005-12-15T17:26:00.000-08:00

Veceras sam bio na koncertu Laibacha u SKC-u. Nekako volim da gledam svirke u ovom prostoru mada mnogi pljuju ambijent i akustiku ove sale. O tome kao i o mnogim drugim stvarima vezanim za SKC bi se moglo nasiroko i nadugacko razglabati ali mi to ovaj put nije namera. Namera mi je, naime, da vam ispricam kako mi je super onaj hol ispred velike sale u kojem se vec dvadesetak godina drze razne "kafanaKafe varijante", u kojem se odrzavaju izlozbe i dogadjaji razne vrste. E, taj hol ima smisla samo kada je pun, a to znaci samo onda kada se u velikoj sali odigrava nekakav koncert ili dogadjaj prve vrste. Laibach u Bgd-u je dogadjaj prve vrste jer Laibach ne funkcionishe samo na nivou koncerta vec na nivou koncepta. Na Laibach ne dolaze ljudi samo zbog muzike, mada je ona svakako veoma vazna. Na Laibach dolaze ljudi kojima je stalo do vizualije gotovo jednako kao i do muzike koju Laibach izvodi. Na Laibach dolaze ljudi koji cuvaju karte sa koncerta i koji karte i plakate komentarisu. Na Laibach dolazi fini neki svet. I na kraju ono sto htedoh reci na pocetku - lepo je kad taj hol napune ljudi koje nesto interesuje a ne ekipa koja je dosla da se "uradi" na nekom tupstups dogadjaju koji promovise nekakve cigarete u prostoru koji je nekad nesto znacio. Bolje dakle nekad nego nikad, ili jos bolje - bolje ikad nego nekad.

Frankly, my dear...

2005-12-01T17:17:00.000-08:00

Kad se vec prisecam filma u komsiluku zgodno prevedenog kao "Zameo ih vjetar" mislim da je "gore navedena" (divne li socrealisticke fraze) recenica bolja za ilustraciju mog odnosa prema mom danasnjem raspolozenju:
"Frankly, my dear, I don't give a damn."

1. decembar

2005-12-01T15:46:00.000-08:00

Sinoc sam sanjao nesto mnogo gadno i ceo mi je dan protekao pod utiskom sna. Odavno mi se nije desilo da mi se ono sto sam sanjao tako jako urezalo u memoriju... Pomislio sam u prvi mah da je san bio intenzivan zbog obaveza kojima sam pritisnut i zbog kojih je trebalo da ustanem ranije danas, a onda sam odbacio takvu pomisao jerbo je san licio na hiperbolisane price koje su sastavni deo mog zivota samo nisu tako crne ili ih ja bar ne dozivljavam tako...
Da ne duljim, kisha i vreme koje bi se moglo svakako nazvati samo ne lepim su samo pojacali osecaj nelagode... Obaveze sam otaljao, crne misli odagnao, ali osecaj je ostao...
Onda sam iskljucio mobilni telefon i odspavao popodne, ustao, gledao pobedu Zvezde, radovao se ali osecaj je ostao...
Eh, da, citao sam i knjigu, chatovao, iscitavao blogove, prosetao se, ali je osecaj ostao... Mozda bi bilo najbolje da odspavam...
Mozda ovaj novi san bude lepsi, a ja sutra orniji, veseliji, odmorniji...
Mozda bude i lepsi dan...
Jer sto rece Skarlet O'Hara (ili to bese Ret Batler): "Sutra je novi dan!"

spremanje zimnice

2005-11-01T13:38:00.000-08:00

Sajam knjiga je prosao, a sa njim i najznacajniji deo mog spremanja zimnice. Svakako, moja zimnica se unekoliko razlikuje od one koju pripremaju drugi "domacini" i svodi se na kupovinu, narezivanje, prebacivanje na hard disk i sve druge oblike "dovlacenja", pozajmljivanja i razmene HRANE ZA GLAVU. Jer zime su ovde duge i hladne i nisu bas uvek izdasne u kulturnoj ponudi, a istu je cak i kada je ima na pretek tesko bas uvek i u potpunosti ispratiti, sto zbog materijalnih uslova, a cesce i zbog nepoklapanja termina, mogucnosti i trenutnih potreba. E, bas tu u nekoj od varijanti oskudice(vremenske ili materijalne, nebitno) na scenu stupa "zimnica" i ako je brizljivo pripremljena uvek ima nesto neocekivano da ponudi. Zato ako niste, kupite ili nabavite poneku knjigu, audio CD ili DvD/DivX/VHS iako mozda trenutno i nemate vremena da ih procitate/preslusate/pogledate jer trenutak za konzumiranje ce svakako nastupiti. Dolazi zima, duga i hladna(ili to bese "dolazi Sima i strasno je gladan.."?)...

Krivo ogledalo

2005-10-25T09:14:00.000-07:00

Zashto je covek proklet? Kad nemas nesrecan si shto nemas, kad imas vec nadjes razlog za nesrecu. Covek prosto voli da bude nesrecan. Iako u stvari i nema razloga da bude nesrecan oseca se mizerno. Kad udjem u atelje da ugasim zaboravljeno svetlo u toaletu i vidim choveka koji spava na spojenim sedalima od troseda i ima blazeni izraz na licu samo zbog toga sto nocas ima krov nad glavom i spava snom pravednika, zapitam se sta mi to od zivota trazimo.
Zivim na pola puta izmedju Beograda i Novog Sada. Ko ne zna to su dva najveca grada u Srbiji i Crnoj Gori. I evo, recimo, mog "neresivog" problema: predamnom je naporna nedelja - dobio sam karte za tri projekcije u petak i isto toliko za ponedeljak, za filmove sa Sinemanije koji se za vreme beogradske filmske smotre emituju u Novom Sadu; hocu u subotu na sajam knjiga u BG, a imam kupljene karte i za neke nedeljne projekcije u Sava Centru(takodje u BGu), u sredu idem na koncert Massima za koji sam takodje dobio karte, a u cetvrtak idem na premijeru "Ivkove slave" opet u Sava Centar. Pritom sam karte za Massima i "Ivkovu slavu" dobio jer sam na neki nacin bio umesan u rad na tim "projektima" a za Sinemaniju u NSu sam dobio na "lepe oci" jedino sam pazario karte za nedelju u SC-u i ne znam kako da postignem sve to uz varijantu da svakodnevno nesto i ozbiljno radim. Dakle, nesrecan sam jer ne mogu da stignem da "overim" sve na shta su me pozvali (ili na shta sam se sam pozvao), a nisam srecan shto su me se uopshte setili i ljubazno mi poturili karte pod nos. Naravno da ne moram da odem na sve moguce i nemoguce projekcije i koncerte, mogu i ja da nekog usrecim i prosledim karte. Ali ja bi ljudi to sve pogledao i ne samo to - nego da sam lepo polozio vozacki(za koji sam uredno izvozao sve casove jos pre dve godine) ja bi i mogao fizicki da postignem da budem na svim tim mestima! Problem cu lako resiti tako sto necu otici na ono na sta ne mogu da stignem, a karte cu ustupiti nekom drugom ko ce se istim iskreno obradovati i kome ce to mozda nesto znaciti. Nije to vazno, hocu da kazem da je vazno da sam ja u jednom trenutku pomislio da imam problem. Imam problem jer mi se mnogo toga nudi! Ma bezi bre budalo, idi isprobaj da spavas u ateljeu na podu na spojenim taburicima ili podmetacima za sedenje i nauci da ti je casa dopola puna, a ne poluprazna; cela a ne polupana. I uzivaj u tome.

o poklanjanju

2005-10-17T15:33:00.000-07:00

Ja mnogo volim poklone. Volim da poklanjam ljudima stvari, a gotovo jednako volim kada dobijem poklon. Smatram da je kod samog cina poklanjanja bitno pogoditi sta bi osobu kojoj poklanjate najvise obradovalo kako bi poklon imao smisla. Mada su i besmisleni pokloni sigurno jednako zabavni kao i oni pazljivo smisljeni. Kad malo bolje razmislim najvise i volim poklone za koje se odlucujem u trenutku zahvaljujuci trenutnoj asocijaciji na odredjenu osobu. Takodje smatram da su dobri pokloni i oni kada osobi kojoj poklanjate date nesto do cega je vama na ovaj ili onaj nacin stalo, nesto sto se sami napravili, a svakako nesto sto bi voleli da ta osoba ima. Velicina i vrednost poklona su POTPUNO efemerni. Ima ljudi koji smatraju da je poklanjanje cin sebicnosti i da u stvari sluzi da bi se osoba koja poklanja bolje osecala od osobe koja poklone dobija. To je po meni jako glupa teza jer ako ne poklanjas nesto od srca onda bolje da ni ne poklanjas, a na osobi koja prima je da svojom eventualnom reakcijom pojaca ovaj i inace dobar osecaj(mislim na osecaj koji se javlja pri poklanjanju). Da ne duzim mislim da ti isti ljudi koji poklanjanje smatraju duboko sebicnim cinom isto misle i o ljubavi poistovecujuci osecaj zaljubljenosti sa posesivnoscu. Takvi ljudi verovatno imaju citav niz emocionalnih problema ali to bas i nije tema za ovaj blog.
Na razmisljanje o poklonima me je naveo - naravno - poklon. Od porodicnog prijatelja sam dobio 12 ozbiljnih, kapitalnih monografija. Obradovao sam se ali sam istovremeno bio i veoma tuzan; obradovao sam se poklonu, a tuzan sam bio kad sam shvatio u kakvom je stanju taj covek. Naime, on vec dugo boluje od Parkinsonove bolesti i zalosno je sto mu je um i dalje tako britak a telo ne moze da isprati mozdane aktivnosti. Sto znaci da covek vec duze vreme ne radi ono u cemu je bio dobar. A bio je ozbiljan naucnik i josh bolji slikar. Poklonio mi je knjige verovatno smatrajuci da ce meni koristiti, i tim cinom je osim toga sto je pokazao koliko je velik covek probudio u meni potrebu da na neki nacin odgovorim tako sto cu se angazovati na nekoj novoj kreaciji. Da pojednostavim, prelistavanje ovih knjiga, podsecanje na poznato i otkrivanje propustenog i nepoznatog su probudili u meni zelju da napravim par novih slika. I zato iako ne citate ovaj blog - hvala Vam Chika Misho!

Da Vincijev kod ili Brdo koje govori...

2005-10-14T21:34:00.000-07:00

Misterija. Avantura. Histerija...
Sinoc sam procitao "Da Vincijev kod" Dena Brauna i kada sam sklopio korice imao sam flashback na vreme kada sam sa deset godina citao Konana Dojla i Agatu Kristi, gutao stripove sa raznoraznim misterijama, gledao serije o "Brdu koje govori", dr.Dzekilu i gospodinu Hajdu, Dzeku Trboseku, filmove o Indiju, Alenu Kvotermenu... Vreme kada se u ozbiljnim magazinima za muskarce, kakav je bio Start na primer, razglabalo o komicarskom talentu Edija Marfija(Mocarta komedije) i nekim drugim stvarima koje su zaokupljale mastu prosecnog Jugoslovena. Kako se ni tada nisam osecao prosecnim citao sam novine za odrasle ne bih li saznao vise nego sto je to bilo moguce iz casopisa priredjivanih za moj uzrast, a tadasnje "ozbiljne" novine nisu pisale samo o hladnom ratu i ratovima na bliskom istoku.
Hocu da kazem da su me glavolomke iz pomenute knjige podsetile na detinjstvo i na to da cu biti siguran da je ovde gde zivim sve u redu kada se ljudi sa ovih terena opet budu bavili beskrajnim naklapanjima o svetskim bestselerima, letovanjima, zimovanjima i uopste nekim stvarima koje nemaju mnogo veze sa onim sto nam se desavalo proteklih godina. Mozda je i plasman na Svetsko prvenstvo u fudbalu korak ka normalnosti, skupljanju slicica za neki novi kaleidoskop nekih novih secanja na buducnost nekih novih klinaca.
Iako ne rekoh nista o knjizi preporucujem je za citanje svima koji vole kvalitetan triler, a sto je gotovo sigurno da u filmskoj adaptaciji koju priprema nesretni Ron Hauard nece dobiti...

gora lenjos' nego boles'

2005-10-14T13:54:00.000-07:00

da, dragi moji - gora lenjos' nego boles'. Mrzelo me nesto da pisem prethodnih dana. Nije da nisam imao o cemu: htedoh rec, dve o the Prodigy - ju ali ne otidoh na koncert pa je sad nekako potpuno bezveze da postujem i ono sto sam nazvrljao dan, dva pre 'certa; htedoh o emocijama al' se postideh, htedoh o filmovim al' se zauzdah, ma kao sto rekoh na pocetku - gora lenjos'...

epizoda 3 ili kako je propao rokenrol

2005-09-30T11:35:00.000-07:00

Rokenrol je u ovoj zemlji definitivno propao, a ko je za to kriv i nije preterano bitno; ono sto mislim da je bitno u ovom trenutku a vezano je za pojam rokenrola je to da ipak jos uvek u Srbiji ima velikih bendova. Tacnije receno jos uvek je Srbija u stanju da iznedri poneki bend za koji se sa sigurnoscu moze reci da je veliki. Pitate se kako je to moguce i koji su to bendovi? Pa poci cu od toga da ih u ovom trenutku ima toliko koji su vredni paznje da prakticno nema dovoljno publike koja zavredjuje takve grupe, sto je mozda u neku ruku srz problema. Poseban problem je i nedostatak valjanog trzista, a problem postaje tim komplikovaniji sto se trziste nosaca zvuka kakvo smo poznavali u drugoj polovini dvadesetog veka raspalo pojavom novih formata(MP3 prvenstveno) i sve veceg broja uzivalaca i kupaca muzike putem interneta. Cak se i Bilbordova lista pravi na osnovu broja placenih daunlouda neke pesme. Stvar ide dalje jer osim legalnih postoji i gomila nacina za "slobodno" skidanje muzike sa neta, ali to je posebna prica. Nekako sa krahom svetskog trzista se poklopilo i raspadanje ostataka naseg nekadasnjeg trzista, sto ce reci da smo se ni krivi ni duzni nasli u situaciji koja nas je dovela na ravnu nogu sa ostatkom planete iako smo mi u tu situaciju usli nesto pre zapada a svakako iz potpuno drugih razloga. Tu negde pocinju i prestaju slicnosti sa desavanjima u zemljama sa razvijenom muzickom industrijom. Fenomen scene pod embargom cu razmatrati neki drugi put na ovom istom mestu, a sad bih definitivno trebao da se pozabavim bendovima. Dakle, iako mnogi nece deliti misljenje sa mnom bicu slobodan da kazem da u ovom trenutku rade bar cetiri velika benda mladje generacije i to ovim redom: Jarboli, KKN, VROOOM i Eyesburn. Jarboli su iako '93. godine ne bih ni pomislio tako nesto izrasli u najzreliji iako ne i najproduktivniji bend svoje(moje) generacije. Ono sto oni demonstriraju poslednjih sezona je jedan od najupecatljivijih primera istrajnosti i stvaralacke kompetencije, narocito na EP-ju "uslovna sloboda" koji osim sto ima tri izuzetne pesme pleni i za mene neocekivanom energijom i svezinom u produkcijskom pristupu. Kanda Kodza i Nebojsa su albumom "prekidi stvarnosti" vratili dignitet pevanju na srpskom jeziku i time napravili ogroman korak ka povratku na antologijske pozicije stecene nakon "igracke placke" a tako neshvatljivo procerdane na sledecem studijskom ostvarenju. VROOOM za mene nije iznenadjenje jos od prethodnog izdanja ali je svakako iznenadjenje sa koliko entuzijazma i energije Marko Grubic i ekipa pristupaju onome sto rade. Albumi im vise funkcionisu kao celina nego sto im pesme ponaosob imaju hitoidnog potencijala, ali su svakako produkcijski i scenski VRHUNSKA ATRAKCIJA. Eyesburn kao uostalom i niko od pomenutih, nisu vise prva mlados' domace scene, ali su svakako odskocili od vecine bendova koji pokusavaju da to sto rade rade na engleskom jeziku i iako mislim da su njihovi najbolji nastupi iza njih, i dalje su kada su koncentrisani na ono sto rade jedan od najzanimljivijih i vizuelno najprijemcivijih bendova u nas. Ako se tome doda vrhunski mejnstrim koji gotovo redovno isporucuje Negativ, a koji nazalost nije mejnstrim samo u Srbiji danas, te ako se ovoj grupi izvodjaca dodaju i Lira Vega i E-play, kao i citav niz neiskoriscenih potencijala iz devedesetih doci cemo do slike koja i nije preterano crna. Malo li je kad ni nema kome...

epizoda 2 ili opet o odlozenom zadovoljstvu...

2005-09-28T02:41:00.000-07:00

Da, opet o odlozenom zadovoljstvu jer kako bi drukcije nazvali nesto do cega stizete sa "minimalnim" zakasnjenjem od samo desetak, petnaestak, dvadesetak godina? Pitate se o cemu sad ovaj trabunja? E, vidite Vas vrli savremenik prica o necemu sto je svakako izdavacki poduhvat decenije koliko god da ta kovanica zvuci bombasticno i pretenciozno. Izdavacka kuca je nova a poduhvat je bez presedana u domacem izdavastvu. U pitanju je izdavacka kuca Beli put i njen katalog sa preko 100 stripskih i naslova grafickih novela. Elem pokupovali ljudi prava za sve ono bitno sto nam je u prethodne dve decenije bilo uskraceno ili bolje receno nedostupno na maternjem jeziku. Postujuci trzisnu logiku stripovi koji su objavljeni dosad su stampani u latinicnoj opremi verovatno ciljajuci i na stripofile iz susednih republika sa kojima jos uvek cinimo zajednicki "kulturni prostor" i krenuli su da izlaze u jednom za novcanik prosecnog Srbina zabrinjavajucem tempu. Hocu reci da su vec cetiri znacajna naslova na policama knjizara i striparnica a do sajma knjiga ce verovatno izaci jos cetiri. Prosecna cena je izmedju 10 i 12 ojra pa racunajte. Ono sto je dobro je da su to najnize cene u Evropi a obzirom da je na srpskom vredi svaki jurocent. Ispade da kukam nad novcicima ali tu se negde i krije prica iz naslova, dok neko nije ulozio novac u kupovinu prava, prevod, opremu i stampu ovih strip knjiga zadovoljstvo je bilo polovicno jer citanje "Povratka mracnog viteza" na engleskom jeste super iskustvo ali tek na mom jeziku zadovoljstvo je kompletno. I nema veze sto je strip prvi put objavljen 1986. i to je deo "principa odlozenog zadovoljstva". Propovednik, Sendmen, Kontrolori, Liga izuzetnih dzentlmena, 100 metaka, Dzon Konstantin, Povratak mracnog viteza, Knjige magije i druge knjige magije koje se tek prevode i spremaju za izdavanje su cisto zadovoljstvo na koje smo stvarno predugo cekali. No neko negde rece "pravda je spora ali dostizna"... i prestizna ako mene pitate.

Your Friendly Neighbor Vuk Popadic

epizoda 1 ili JBG

2005-09-27T08:21:00.000-07:00

U nedelju sam isao u Arenu na zavrsne borbe na EP u kosarci. Kao pravi stanovnik "Zemlje kosarke" u proteklih dvadesetak godina , koliko zbivanja u ovom sportu pratim, cekao sam da u Srbiju dodju sve najbolje svetske ekipe. Jos dok sam trenirao i mastao kako cemo u Areni '94. na svetskom isprashiti Dream Team za koji ce, tada sam se nadao igrati MJ i Magic, bio sam siguran da cu bez obzira ispune se moji snovi ili ne, ja prisustvovati smotri najboljeg basketa na planeti. Bio sam siguran dvadeset godina da ako se ikad bude igralo kod nas da cu biti tamo. I dodje to prvenstvo(doduse evropsko)i ja bejah na finalnoj utakmici, ali tamo gledah neke druge reprezentacije. JBG. Da, i kupio sam dres na Champion-ovom standu, ali ne ovaj SCG, vec onaj JUGOSLAVIJA iz Indijanapolisa 2002. u kojem smo poslednji put osvojili medalju. JBG. I dosao sam kuci i napravio logo za majicu koju cu sam odstampati, na kojoj ce umesto SCG stajati JBG. Jer JBG nije nam se posrecilo. Da li se promenila igra(u sta iskreno sumnjam) ili su se promenili ljudi - ne znam. Znam da mi je bilo lepo u Areni, znam i da mi je ostao gorak ukus u ustima, ne od Sinalca tj. njegove Energys varijante koja je kostala skromnih 180 dingera, vec od toga da sam u tom danu gledao osam najboljih reprezentacija na kontinentu i da medju njima nije bilo reprezentacije moje zemlje. JBG. To je sve sto imam da kazem.

Iskreno Vas Vuk Popadic

Pokusajmo ovog puta mozda je ovako...

2005-09-27T07:45:00.000-07:00

..rece Dusan Kojic Koja u nastavku recenice koja glasi:
Uvek isto pitanje cuju moje usi: kakav je to covek i sta mu je u dusi?
A resenje zagonetke nije, nije lako; no medjutim ovog puta mozda je ovako...
Zeleni zub nije ime moje ali ne-ne-neznalice ipak me se boje...

Vidim da su drugari zeljni da nesto procitaju na ovom mom blogu, al' nekako nikako da pocnem da pisem. Nisam, u stvari, siguran sta to treba da bude Moogachaka blog. Dnevnik nekakav mozda? Ili samo poligon za iznosenje misljenja o kojecemu?
dok ne smislim, pisacu Vam o onome sto mi se desava ovih dana...
Idemo dakle epizoda 1 ili ...

prvi put sa kompom na blogovanje

2005-09-13T11:47:00.000-07:00

evo jednog, neoriginalnog, prvog posta koji ce biti postavljen chisto da bi video na shta bi ovaj blog mogao lichiti... pisacu vam o svemu i svachemu shto mi se ovih dana vrzma po glavi, a verujte toga je uvek dosta i nije bash uvek najprijatnije za okolinu...necu biti poetichan i patetichan...ma chitacete vec